Šminka na modnim revijama i zašto je često tako neobična

Photo by Ruben Suarez

Nedavno, na pripremama za predstojeći Belgrade Fashion Week, jedna od koleginica šminkera, pitala je, onako usput, dok je mazala treći sloj lepka na obrve strpljivog modela, ne bi li joj prekrila obrve i dobila onaj ,,marsovski,, izgled lica, zašto kreatori odaberu najlepše žene i onda ih unakaze šminkom?

Pitanje je sasvim na mestu, pogotovo kad se uzme u obzir da neke stvari koje se odrade na revijama (npr. to pokrivanje obrva), može prilično teško posle da se skine, koža ne trpi baš sve, a mnoge manekenke vezane su ugovorom za agenciju, pa smo tako imali slučaj gde je model imao u ugovoru sa italijanskom agencijom postojala klauzula da ne sme ,,nijedna dlaka sa obrva da joj fali,, (pre dve godine, kad je počeo taj trend gustih, prirodnih obrva), tako da se sećam mojih muka da prekrijem crne, guste, kao pijavice, obrve, a da pri tom, nijednu dlačicu slučajno ne počupam.

Kao što je teško razumeti nekad apstraktnu ili modernu umetnost, pa je mediokritetima lakše da se izruguju nekim velikim umetnicima, smatrajući da, ako na prvi pogled nešto nije privlačno i lepo, nema nikakvu vrednost, tako je i sa modom.

Ne smatram da je svaka tačka na belom platnu vrhunska umetnost, ali isto tako, da bi neko razumeo zašto su ,,žvrljotine,, i crteži nalik dečjim, Vasilija Kandinskog, nešto što bi svako mogao da nacrta i zašto se njegove, a ne bilo čije žvrljotine, prodaju za milionske cifre i vise na zidovima najčuvenijih svetskih muzeja, treba se obrazovati. Treba malo pročitati o njegovom radu, životu i životnoj filozofiji, malo proširiti vidike i svoj duh, pa tek onda ćeš u njegovoj slici videti ono nešto posebno, ono što pokreće dušu, ono što i jeste jedna od funkcija umetnosti, a to je da proširi duh i učini čoveka plemenitijim nego što jeste.

Isto je i sa modom i sa šminkom koja treba da prati modele. Naravno, svuda ima i žita i kukolja, ali ako bi neko pogledao koliko rada, truda, ideja, maštanja, strahova, pobeda stoji iza jedne dobro osmišljene modne kolekcije, koliko svaki talentovani dizajner svojom kolekcijom priča neku priču, nekad je ta priča divna i pitka, kao Botičelijeva slika Rodjenje Venere, a nekad je teška, nerazumljiva, komplikovana, kao Pikasove izlomljene žene na slikama.

I tada, kad sagledaš jednu kolekciju i kad ti kreator ukaže poverenje da svoj talenat i umeće uskladiš sa njegovom idejom, da kao što muzika prati reviju i daje joj odredjenu, nezamenjivu notu, tako to treba i šminka, shvatiš čemu te apstraktne linije, zašto običan svakodnevni make up ne prati ideju i može da učini da sve deluje kao neka loše odradjena i nedovršena slika, ostavljena bez završnog pečata.

Fotografije koje sam postavila u ovom postu upravo pokazuju dva različita stila, zato sto je lako zamisliti koliko ne bi imalo smisla iscrtavati crne, tanke linije uz neke razigrane, cvetne i lepršave modele. Šminka mora da prati kreaciju, zato obožavam kad je kreator inovativan, hrabar i očekuje da se razumemo, kada je obrazovan, produhovljen i talentovan, kada svojom kolekcijom priča priču, kada ima neobične zahteve, čak i ako je ne razumeju svi u publici, uvek se oseti ako je neko autentičan ili ako samo želi da proda kolekciju i zaradi neku brzu lovu.

Isto tako, radila sam bezbroj šminkanja za koja nisam bila plaćena, ali sam ih radila sa uživanjem, kao što sam sa uživanjem, pre izvesnog vremena odbila da šminkam neku devojku iz rijalitija, koja je, po rečima njenog frizera, sa kojim saradjujem, vrlo popularna i donela bi mi hiljade lajkova, jer ja suštinski, želim i kad šminkam, da je ispred mene osoba koja ima svoj integritet i koja je ličnost, daleko od sveta rijalitija i sponzoruša…

Svako od nas je možda imao prilike da mu leptir sleti na ruku, taj osećaj dok gledaš raskošne boje tog čarobnog stvorenja, utisak neke čarolije u kom staje vreme ostaje zauvek u nama. Isto je sa šminkom, ona je taj leptir, koji živi jedan dan, ali ako je dobro odrađena, nikad se ne zaboravlja.