KOJA JE REALNA CENA PROFESIONALNOG ŠMINKANJA I PRIČA O NAMA

Upravo je ovo jedna od tema koja se uvek povede na časovima šminkanja ili uopšte u bilo kakvom društvu gde se kojim slučajem zadesi da sedi više od dve žene i jednog šminkera.

Koja je cena koju bi vi platile da vas neko našminka, za dan koji je vama jedan od najvažnijih u životu?

Ovih dana, kad sam pokrenula ideju o ekspres šminkanju, odnosno, dnevnom mejkapu koji treba da bude nešto što će svaka žena sebi moći da priušti i vremenski i finansijski, koji takođe, može nekom kome predstoji bitan događaj za koji bi voleo da angažuje profesionalca, bude smernica i proba i da za samo 500 dinara vidi kako bi otprilike moglo to da izgleda, došla sam u situaciju da se često devojke i žene jave, skeptično me pitajući, zašto tako jeftino, koju kozmetiku koristim i slično…

Jedna žena je došla da je našminkam, više iz radoznalosti i rekla mi je, znaš, ljudi vole da plate, vole da se osete vrednim i da je to što su dobili nešto skupoceno. Onako autoritativna, kako to samo neke žene znaju, oduševljena sa onim što sam uradila na njenom licu za tako kratko vreme, samo mi je rekla DIŽI CENU.

Zatim sam se setila čoveka koji je davnih devedesetih započeo posao u Srbiji sa garderobom. On nije bio našeg porekla, ali je na fascinantan način procenio naš mentalitet i debelo to iskoristio.  Čovek je otvorio butik u jednom hotelu, ubacio garderobu, koja uglavnom, nije ni bila vrhunskog kvaliteta, ali su cene bile vrhunske. U butiku nikad, nikad nije imao kabinu. Kod njega se kupovalo ne veliko. Ako bi neka dama poželela da kupi komad, morala je da urgira preko neke ,,veze,, da bi uopšte imala pravo da dodje i pogleda stvari i eventualno par krpica, nazovi markiranih, i to bez probe. Napravljena je iluzija da vam se čini privilegija zato što vam je eto, gazda, dozvolio da kupite jednu stvar. Bio je drzak. Bio je bezobrazan. Jednoj poznatoj dami, koja je već bila u godinama, pred svima je rekao, kad je ušla u butik: Nemamo ništa za babe. Kad su dve spremačice iz hotela želele da bace pogled, bez problema ih je izbacio. Od sebe i krpica koje je kupovao po autletima i sa felerima, napravio je vrhunsku ekskluzivu. Dok si trepnuo, kod njega se okupio krem de la krem Srbije i srpske estrade. Nije bilo poznate voditeljke, pevačice, glumice, političarke i žene političara, žena kontreverznih biznismena, a i tih istih ..biznismena.. koji su kupovali podjednako ženama i ljubavnicama i ćerkama. On je i dalje bio bezobrazan, imao je stav da on vama čini što vam nešto prodaje.. i to se prodavalo. Iznosile su se stvari u koferima. Sve dok nije zašao u pozne godine, posao je cvetao. On je preživeo sve krize i promene vlasti. Kod njega su svi dolazili. I onda se stvarno treba zapitati, da li uz cenu uvek ide kvalitet ili ima dosta toga u našim glavama? Jer pazite, činjenica je da on nije ovde počeo, već u zemlji svog porekla. I tamo nikad nije postigao uspeh kakav je ovde dostigao. Zašto? Zato što naši ljudi, više uživaju u momentu kad kažu koliko su nešto platili, nego kad tu istu stvar obuku.

Ovo se trenutno dešava i sa šminkanjem. Ok, ima mnogo šminkera, na svakom ćošku imamo po jedan frizerski salon i na svakoj stranici fejsa, imamo neke make up by…

Šta je poenta ovog teksta? Želim da iz svog ugla objasnim zašto smatram da to što neki šminkeri naplaćuju 200 evra, a pri tom, jesu to ljudi sa dugogodišnjim iskustvom i sigurno da imaju toliko posla da im se može, nemam ništa protiv zaista. Ako je neko uložio 20 godina rada, a većina tih šminkera jeste, zaslužuje da svoj rad naplati koliko god smatra da treba. Ali jedno je sigurno, postoji jedan momenat gde i najbolji šminker, uz svo svoje umeće, sve skupe pudere, ne može od žene koja ima 50 godina da učini magijom da izgleda kao da ima 20. Može da je podmladi, može da je osveži, ali ne može da uradi fejs lifting. Nedavno mi je neko ispričao, kod jednog našeg renomiranog šminkera došle su dve devojke, od kojih je jedna imala prilično problematičnu kožu i želela je da zakaže šminku za venčanje. Čovek joj je iskreno rekao da kod njega dolaze negovane žene i da on na njenom licu neće moći da postigne isti efekat kao što je slučaj sa damama koje on šminka i čije slike kači na svoj instagram. Nije rekao jednu sitnicu, da nije poenta samo u negovanju, već da mnogo toga ima i u filtriranju fotografije. Trenutno u dva, tri poteza, svako od nas može da ima savršen ten, lice bez bora, ublendanu senku…

A kod mene dolazi do apsurda, da me za cenu koju naplaćujem za kompletnu šminku i koju već četiri godine, koliko se ovim bavim, ne menjam, pitaju zašto tako jeftino? I kako to da mi je šminkanje mlade isto koliko i proba? Ne znam zašto drugi šminkeri to naplaćuju više, svako ima svoj razlog, jedan kolega mi je rekao da naplati stres i vreme koje je duže nego kad radi običnu šminku. I to je u redu. Ali ja na probi ne mogu našminkati nekom jedno oko. Niti mogu da koristim manje proizvoda nego što ću na dan svadbe. Činjenica je da proba postoji samo da bi utvrdili da li ćemo možda blažu ili jaču senku, neke nijanse i detalje, zatim kako se ta šminka ponaša kad stoji ceo dan na licu i da se devojka, uostalom, privikne na to kako izgleda sa jačom šminkom, a da ne bude sama sebi čudna i da se oseća neudobno u sopstvenoj koži.

Ekspres šminkanje sam zamislila kao momenat da kad žurite, dotrčite na brzinu do grada i osveženi, rumenog i sjajnog tena, blistavih usana, izletite posle 20 minuta ka nekom uzbudljivom momentu svog života, nešto gde ćete se, onog dana kad idete na razgovor za posao, prepustiti rukama nekog ko to može lakse i brže da odradi, dok vi pod tremom vrtite odgovore u glavi šta ako vas nešto nezgodno pitaju. To je šminkanje gde dve drugarice, koje se dugo nisu videle zbog obaveza i tempa života, dogovaraju odlazak u pozorište i na večeru i žele samo da budu ono što jesu, ali malo blistavije, odmornije i lepše, ali nepromenjenog ličnog opisa, ne žele da gube vreme i dolaze na 20 minuta i za cenu od dve jeftinije kutije cigareta, dobiju magiju i sjaj.

Ja obožavam posao šminkera. Mogu o tome satima da pričam, pišem, da ga radim. Za mene vreme stane kad šminkam. Satisfakcija kad završim i vidim nečiji zadovoljan osmeh, zagrljaj, nema nekad cenu. Ja bih plaćala da to radim. Gomilu poslova i dan danas odradim besplatno, sa zadovoljstvom. I zašto je onda čudno i neobično i sumnjivo ako želim da omogućim svakoj ženi koja poželi da se na jedan dan oseti kao princeza, a svesna situacije u kojoj svi mi, obični smrtnici živimo, moj rad naplatim jeftinije? Da li smo zaista postali toliko strašno prevareni od svih i svakoga, da li su nas tako često šminkali sa ,,fejk,, šminkom, da li sami sebe toliko malo vrednujemo, da li mi sami druge varamo i prodajemo maglu, pa počinjemo da sumnjamo u sve i svakog, pa tako i u činjenicu da postoji mogućnost da neko odradi svoj posao korektno, kvalitetno i sa ljubavlju, po povoljnoj ceni?

Rešila sam da to bude mali eksperiment. Da li možemo da verujemo da nema vrednost samo ono što debelo platimo, ima nešto i u ljubavi nekih ljudi prema svom poslu. A ja je imam bezgranično. Zato će to biti tako, cena dnevne šminke je 500 dinara, cena kompletne, sa sve trepavicama i to ne kineskim, je 20 evra, cena sa dolaskom na adresu je 25evra. Ukoliko želite da vas naučim i posavetujem kako da se sami našminkate, za četiri sata naplaćujem 30 evra.  I tako će biti. Možda … još neko vreme, ako ne budem svaki put kad me neko pozove dobila pitanje ”Zašto tako jeftino šminkate?”

Želim nam svima mnogo više poverenja u ljude. Zato što će to značiti da i sami sebi verujemo. I da vredimo. I da druge vrednujemo.